VESTI   NAJAVE   O NAMA   BANDS & ARTISTS   VODIČ/GUIDE [pdf]   MAGAZIN ETNOUMLJE   EDUKACIJA   PROJEKTI   RETNIK FESTIVAL

WORLD MUSIC SAMIT   WMAS RECORDS & DISTRIBUTION   SWM INTERNET POTKAST RADIO   ARHIV SRPSKE WORLD MUSIC

FESTIVALI    RECENZIJE   INTERVJUI   ISTORIJA [pdf]    NAGRADA    NEWSLETTER    FREE DOWNLOAD    LINKOVI    CONTACT    ENGLISH    YOUTUBE    FACEBOOK

Aktuelni projekti

REGISTRACIJA SRPSKIH WORLD MUSIC SASTAVA I UMETNIKA (Preuzmite formular za registraciju)
Registracija je od izuzetne važnosti i u korist je World Music stvaralaca u Srbiji. Registracija podrazumeva prijavljivanje određenih podataka o sastavu odnosno umetniku. Ovi podaci se dalje prosleđuju u Centralnu bazu podataka koja je dostupna svim interesentima za srpsko World Music stvaralaštvo. Registracija i Centralna baza podataka se uređuju po principima organizacije World Music Denmark. Ciljevi registracije su brojni: Sagledavanje opšte situacije World Music scene u Srbiji, Centralna baza na Internetu, pružanje neophodne pomoći stvaraocima i dr. Više>>

WMAS RECORDS
Diskografska kuća WMAS Records osnovana je 2007. godine (etiketa „World music asocijacije Srbije”) sa ciljem da promoviše world music izdanja iz Srbije. Osnivač etikete je Oliver Đorđević. Izdanja WMAS Records-a se objavljuju uz magazin „Etnoumlje” i zasebno. Sva izdanja su u potpunosti neprofitna i namenjena su prevashodno za promotivne svrhe. Sekundarni cilj postojanja etikete je sačuvati trag u vremenu za generacije koje dolaze, i objaviti snimke koji inače nikada ne bi bili objavljeni, a to zavređuju. Pojedina izdanja mogu se preuzeti na portalu SWM Internet radija u formi potkasta. WMAS Records objavljuje male tiraže najrazličitijih snimaka - od studijskih, preko koncertnih, do demo snimaka.  Više>> 

ARHIV (FONOTEKA) SRPSKE WORLD MUSIC
World Music Asocijacija Srbije osniva Arhivu (Fonoteku) celokupnog World Music stvaralaštva u Srbiji po ugledu na slične fonoteke u drugim državama. Sa nadom da ćete nas podržati u našim naporima da sačuvamo za budućnost audio i video zapise srpskog World Music stvaralaštva, pozivamo sve World Music sastave u Srbiji da nam dostave sva svoja izdanja. Više>>

gramofon.jpg
POMOZITE U SAKUPLJANJU
PODATAKA ZA
WORLD MUSIC
ARHIV

Intervju:
MILOŠ PETROVIĆ

Autor: Oliver Đorđević

milos_petrovic_1.jpg
Miloš Petrović
Foto: el gvojos


Ideal, a pre bih rekao-potreba, da sintetizujem folklor i razne, stare i novije muzičke stilove, nije nastao mojom “administrativnom” odlukom. Nisam želeo ni da oponašam već uspostavljeni stil, jer, možda neskromno izgledalo, u vreme kada sam započinjao ove sinteze-nisam ni mogao imati uzore, a ako sam ih i mogao pronaći, nisu mi se, jednostavno rečeno-dopadali...

Više me ne iznenađuju oni koji mi prilaze posle koncerta i pitaju gde sam pronašao neku temu. Smatraju da je ona zaista - narodna. Ne veruju da je moja, a ja sam ponosan. Pa i sve narodne pesme nije izmislio narod, već “nepotpisani” pojedinci iz naroda. Naravno, muziku ne stvaram da bih stvorio alternativu tradicionalnoj muzici. Moje teme obično su povezane lidijskim harmonskim konceptom i to ih čini prepoznatljivim...
Događa se da na temu folklornih korena improvizujem zvuk koji podseća na moja iskustva sa elektroakustičnom muzikom. Ipak, da ne bi bilo zabune, nikada ne koristim tehnička pomagala. Često pokušavam da ostvarim sferični klasterski zvuk koji se ne odlikuje melodijom, već masom kondenzovanog zvuka. U ovaj postupak uvodim, do granica izdržljivosti, i zamišljenu folklornu melodiju. Za izvođača, ovaj postupak kontinuiranog sviranja klasterskog oblaka, predstavlja izuzetan fizički napor, a i neverovatan doživljaj fizičkog i zvučnog uranjanja u kosmičke magline, između ostalog ističe Miloš Petrović, poznati kompozitor, čembalista i profesor, čovek kome pripada velika zasluga za razvoj ovdašnje world music.

Etnoumlje: Upoznajte nas sa Vašim muzičkim interesovanjima u periodu pre nastanka „Istorije Vizantije”, dakle, tokom osamdesetih godina prošlog veka? Kako danas, sa značajnom vremenskom distancom, gledate na ovaj segment Vašeg opusa? Koliko je on ostavio traga u radu koji je usledio?

Miloš Petrović: Moje najranije detinjstvo seća me na pevušenje uz radio emisije narodne muzike i slušanje tadašnjih italijanskih zvezda zabavne muzike festivala u San Remu. Tako sam tada veliki hit “Marina” pevušio na smešnom italijanskom jeziku “skidajući” izgovor po sluhu i ne razumevajući izgovor i značenje reči. Otac i majka povremeno su odlazili na privatne časove gitare i klavira. “Za sebe” pevušili su narodne pesme zaista intonativno čisto. Kasnije, sa ocem, gledao sam nebrojeno puta muzičke filmove Tomi Stila, tada velike engleske pop-rok zvezde. Kao student, moj otac se izdržavao svirajući bubnjeve u ansamblima koji su tada svirali na igrankama u Zemunu. Na ovim igrankama svirali su i džez pijanista Steva Markićević (koji je kasnije decenijama bio urednik emisija džez muzike na Radio Beogradu) i Mirko Šouc, koji je džez “prevodio” na harmoniku. Kao sedmogodišnjak hteo sam da učim harmoniku, ali me je otac odgovorio rečima: “Klavir je sličan harmonici, ali pogodniji za džez!” Tako sam upisao klavir u Muzičkoj školi u Zemunu. Ipak, i danas se sećam utiska koji je na mene ostavio koncert Esme Redžepove (tada sam tek krenuo u osnovnu školu). Na zgražanje mojih roditelja istrčao sam na prostor ispred bine i na bakinoj torbi oponašao sviranje harmonikaša. I danas mislim da je to jedan od koncerata koji je na mene ostavio najsnažniji (i najvažniji) utisak. Iz ove poduže priče jasno je da sam odmalena bio izložen uticajima narodne, džez, rok i klasične muzike.

Početkom 1980-tih godina Nenad Jelić, Rade Bulatović - Čeja i ja, osnovali smo grupu “Jazzy”. Neverovatno, ali istinito, deluje činjenica da je prvi pravi nastup ovaj trio održao na džez festivalu u Ljubljani. Tražili su novu grupu iz Jugoslavije, a mi smo im poslali “kućne” snimke, urađene na najjeftinijem kasetofonu. Podelili smo koncert sa grupom Jack DeJohnette-a! Čak nas je kritika proglasila “događajem festivala”! Ipak, istini za volju, nas trojicu je tada vezivala dugogodišnja saradnja u grupi “Interection”, koja je započela rad sredinom 1970-tih godina.

E: Devedesete godine prošlog veka se smatraju početkom jednog novog pokreta u Srbiji kao deliću globalnog talasa „world music”. Vi ste to nazvali rađanjem stila koji se može nazvati „svetska narodna muzika”. S obzirom da je Vaša „Istorija Vizantije” među prvima otpočela ovu priču, koja su Vaša sećanja na scenu u Srbiji u tom periodu, odnosno sastava koji su bili nadahnuti folklorom?

-Rodonačelnici etno-jazz muzike bili su Lala Kovačev, kontrabasista Vojin-Mališa Draškoci i Duško Gojković. Oni su izvanredno izvodili obrade narodnih pesama na način koji, priznajem, meni nije odgovarao. I danas mnogo ne cenim izvođenja u kojima se na “zadatu” narodnu temu improvizuje na ortodoksni džez-”bop” način. Smeta mi ovo olako mešanje stilova, narodski rečeno - to je ipak nešto kao “babe i žabe”- stil.

Sa Vojinom-Mališom Draškocijem osnovao sam grupu “Katamaran”. Bili smo okrenuti folkloru - on je aranžirao narodne teme, ja sam komponovao u stilu koji je prethodio projektu “Istorija Vizantije”. Članovi grupe bili su i Veljko Nikolić “Papa Nick” i Dušan Bogdanović, koji je danas jedan od najpoznatijih svetskih gitarista i kompozitora. Sa Bogdanovićem me vezuje prijateljstvo još iz srednjoškolskih dana, kao “klinci” nastupali smo i na Subotičkom festivalu (na večeri “slobodnih” formi). Članovi ove “omladinske” grupe bili su i kontrabasista Buca Nećak i kompozitor Bojan Barić. Vezivalo nas je poznanstvo i prijateljstvo iz srednje muzičke škole “Josip Slovenski”. Zapravo, oni su još bili učenici, a ja tek student na prvoj godini muzičke akademije.

Sredinom 1970-ih godina, po završetku školovanja na muzičkoj akademiji upoznao sam engleskog fizičara i muzičara Pola Pinjona (Paul Pignon). Bio je i kompozitor elektroakustičke muzike i jedan od tehničkih saradnika studija Radio Beograda za ovu vrstu muzike, koji je osnovao i vodio Vladan Radovanović. Kod njega sam završio tehnički kurs koji me je osposobio da samostalno ostvarujem svoje kompozicije. Zajedno smo osnovali grupu “Interaction” koja je izvodila tzv. “spontanu” muziku (teme i kompozicije nastajale su na nastupima, forma i trajanje izvođenja nije bilo ograničeno dogovorom, iako smo ovaj proces uvežbavali na probama). Tada sam, čini se i pronašao svoj etno-način izražavanja. I shvatio da je najverodostojniji način improvizovanja moguć ponajviše u okviru lestvica u kojima je i nastala tema. (Ako je tema vezana za folklor.)

E: Jednom prilikom ste Vaše stvaralaštvo, nastalo od početka 1990-ih, nazvali „New Balkan Ethno Classic Style”. Na drugoj strani, kritičari ga svrstavaju u etno-džez, etno-barok, world music, fjužn i dr. Na koji način doživljavate ove kvalifikacije i da li imate neko posebno mišljenje o njima?

-Prostor koji sam otvorio ciklusom “Istorija Vizantije” proširio sam i na forme klasične muzike, naročito na sintezu folklora i baroka. Tako su nastali i ciklusi kompozicija za čembalo i barokne kamerne ansamble. Sintezu improvizovane i zapisane muzike ostvario sam u sviti “Levant nad Levantom” koju sam snimio sa duvačkim triom “Les Bacchanales” (CD “Istorija Vizantije 2”). Sa Veljkom Nikolićem pokušao sam da oformim grupu autora koji bi komponovali dela ovog pravca. Nismo imali baš mnogo sreće. Bilo je prerano. Ili prekasno.

E: U jednoj kritici stoje sledeće odrednice za Vaše stvaralaštvo iz perioda od „Istorije Vizantije”: novokomponovana folklorna starina, lažni etnički zvuk, muzička fikcija… One pokušavaju da definišu, opišu i odgonetnu Vaš opus koji je kompleksan i na razmeđi tradicije i budućnosti, Levanta i Zapada, klasike i moderne… Interesuje nas Vaše mišljenje kojim ste se idealom vodili od „Istorije Vizantije” do danas? Šta je razlog Vaše očite opsesije za Levantom?

-Ideal, a pre bih rekao-potreba, da sintetizujem folklor i razne, stare i novije muzičke stilove, nije nastao mojom “administrativnom” odlukom. Nisam želeo ni da oponašam već uspostavljeni stil, jer, možda neskromno izgledalo, u vreme kada sam započinjao ove sinteze-nisam ni mogao imati uzore, a ako sam ih i mogao pronaći, nisu mi se, jednostavno rečeno-dopadali. Izgledali su mi banalno i još gore - “na prvu loptu” (kako bi to narod jednostavno rekao). Naravno, sinteza folklora i tzv. “ozbiljne” muzike može se pratiti i od Bartoka i Stravinskog, ali još i dublje u prošlost-još od renesanse i baroka.

Muzički prostor Levanta nisam “namerno” tražio: zvuk Levanta čini sublimat Mediterana, različitih kultura, religija, običaja. Davno su me moji prijatelji proglasili ličnošču koja nije u potrazi za svojim korenima već ih samo postaje svesna. Na snimcima retko pevam, ali moje fraziranje i intonacija kao da ne pripadaju muzici zapadne Evrope. Dovoljno je poslušati muziku južne Italije, Španije, Portugalije, Maroka, Tunisa, Turske, i osetiti da su ove muzike deo jedinstvenog muzičke civilizacije.

Iako i kod nas a i u svetu, opstaju mnogobrojni izvođači ovog pravca, razlikujem ih: jedan deo aktera ovih pravaca pronalazi muzička sredstva da izrazi svoju iskrenu potrebu, ali veliki broj služi se metodom koju nazivam “selotejp” stil. Koriščenje ove sinteze u najvulgarnije komercijalne svrhe, vrlo primitivnom “selotejp” metodom, unižava rad velikog broja iskrenih stvaraoca.

E: Šta je u Vašoj „Istoriji Vizantije” istorija a šta Vizantija - realnost ili iluzija?

-Pojava ovih snimaka izazvala je pitanje: da li je moguće (i pristojno) koristiti ovaj naslov? Spoj sakralne i svetovne vizantijske muzike sačuvan je do danas, ali ne kao istorijski artefakt, već kao umetnost kojoj smo prisutni, čak i onda kada toga nismo ni svesni. Vizantija je bila država koja je okupljala veliki broj nacija, koje su tada većim delom tek pronalazile svoj politički i kulturni identitet. Ipak, različitost melodija, lestvica, metričkih struktura pripadaju granama jednog stabla. Umetnička sinteza Azije, Mediterana i antičke Grčke prisutna je na jednom velikom prostoru i zato se može doživeti kao jedan širok ali i vrlo koherentan kulturni fenomen. Nikada nisam razumeo užasavanje stručnjaka zbog uticaja “Teheranskog zvuka” na našu novokomponovanu narodnu muziku: ovaj uticaj davno je prihvaćen i očigledan je u srpskoj narodnoj muzici u južnoj Srbiji, on postoji vekovima i nisu ga doneli Turci, on je nasleđen i utkan u naš folklor još u periodu Vizantije. On je nastao još u perodu antičke Grčke i nije čudno što balkanski narodi u svojoj folklornoj tradiciji koriste neparne ritmove čije je poreklo vezano za kulture Persije, Indije, kasnije i Turske. S druge strane, “Teheranski zvuk” diskreditovan je odvratnim tekstovima i interpretacijama novokomponovanih “zvezda”, koji bi se mogao nazvati “pop-turbo-disko-dens” stilom. Ili “mafijaškim-kajla” stilom.

E: Koliko je duhovnosti utkano u Vaše stvaralaštvo? Po mnogima je Vizantija i pravoslavlje neraskidiva sprega?

-Duhovnost je osećanje o kome se ne može govoriti deklarativnim jezikom, jer svaka deklarativnost vodi u politikanstvo i opskurne javne izjave, koje služe svakodnevnim potrebama, tj. promociji političkih ambicija. Slušamo i viđamo mnoštvo političara koji duhovnost koriste kao “reklamne letke” za dolazak na vlast, kao “lepak” koji koriste za politički marketing.

Duhovnost je negovanje ideala dobrote i poštenja i dato je čak i onima koji će ga svojim postupcima uniziti. Naravno, pravoslavlje i vizantijska tradicija čine jedno duhovno biće, ali ružno je kada se pravoslavlje poistoveti sa imperijalnim ambicijama Vizantije. Jer, ne mislim da je vlast od Boga data, i da je ponižavanje onih “nevernika” (u ovom slučaju-nepravoslavnih), bogougodno delo.

U trenucima kada sviram ili komponujem, tražim ideal koji je lišen prolaznih nedaća, problema sa kojima je svako suočen. Taj ideal nije moguće postići, on će uvek izmicati pred nama. Ako poverujemo da smo ga dostigli, znači da to i nije bio ideal, znači da smo tašti, i da tražimo nešto što smo odredili prema svojim mogućnostima. Kraće rečeno: da li postoji ideal koji je moguće ostvariti? Potraga za savršenstvom je ono što nas čini vernikom, a ne puka želja da budemo vernici.

E: Dok se većina Vaših kolega opredelila da prearanžira tradicionale, Vi krećete bez osnove jer stvarate „novu narodnu muziku” na način kako bi i narodni pevač to činio – neprestanom improvizacijom započete teme. S obzirom da je u Vašem stvaralaštvu folklor samo nadahnuće a ne matrica za nadogradnju, da li to znači da je Vaša muzika, između ostalog, alternativa postojećoj tradicionalnoj muzici?

-Teme mojih kompozicija “padaju mi na pamet”, u svakodnevnim situacijama: recimo pri prelasku ulice dok čekam “zeleni” ili “crveni” semafor, čak i na dosadnim sednicama, u šetnji... Tada pevušim “novostečeni” motiv i čuvam ga od zaborava. Dešavalo se da pri ruci nisam imao papir i olovku, a verovao sam da motiv neću zaboraviti. Naravno, često su takvi motivi ostajali zaboravljeni duže vreme. Ali, u slučajevima kada je muzička ideja bila zaista vredna, vratila bi se, ponekad i posle nekoliko meseci.

Više me ne iznenađuju oni koji mi prilaze posle koncerta i pitaju gde sam pronašao neku temu. Smatraju da je ona zaista - narodna. Ne veruju da je moja, a ja sam ponosan. Pa i sve narodne pesme nije izmislio narod, već “nepotpisani” pojedinci iz naroda. Naravno, muziku ne stvaram da bih stvorio alternativu tradicionalnoj muzici. Moje teme obično su povezane lidijskim harmonskim konceptom i to ih čini prepoznatljivim.

E: Kakvo je Vaše razumevanje folklora i gde su granice između tradicionalne i moderne muzike?

-Prirodno je da postoje razlike: autori moderne muzike istražuju mogućnosti zvučnih tekstura, stvaraju svoje viđenje organizacije zvuka, pronalaze svoju poetiku, stvaraju svoj muzičku logiku, i ono ne mora biti vezano za muzičku tradiciju. Ne samo narodnu muziku, već i iskustva sveukupne muzičke istorije. 1970-ih godina, uporedo sa improvizovanom muzikom, stvarao sam i dela koja su bila istraživačka. Interesovalo me je ispitivanje zvučnih fenomena, odnosa zvuka, pokreta i reči. Tada sam pripadao muzičkoj avangardi, iako sam uporedo javno nastupao i svirao improvizovanu muziku. Na ovim nastupima pokušavao sam da sintetizujem iskustva pisane, improvizovane i elektroakustičke muzike.

Na koncertima svojih kompozicija improvizujem u prostoru koji predstavlja moje celokupno muzičko iskustvo. Događa se da na temu folklornih korena improvizujem zvuk koji podseća na moja iskustva sa elektroakustičnom muzikom. Ipak, da ne bi bilo zabune, nikada ne koristim tehnička pomagala. Često pokušavam da ostvarim sferični klasterski zvuk koji se ne odlikuje melodijom, već masom kondenzovanog zvuka. Ovaj postupak je u savremenu muziku uveo Dž. Ligeti. U ovaj postupak uvodim, do granica izdržljivosti, i zamišljenu folklornu melodiju. Za izvođača, ovaj postupak kontinuiranog sviranja klasterskog oblaka, predstavlja izuzetan fizički napor, a i neverovatan doživljaj fizičkog i zvučnog uranjanja u kosmičke magline.

E: Na Zapadu je česta pojava da se uz knjigu prodaje i muzički CD istog ili drugog autora koji prati ispisanu priču. Da li i Vi nastojite da Vaše pisano stvaralaštvo utiče na muzičko, da li se ona dopunjuju i da li su u saglasju?

-Dve moje knjige (roman “Mihailo iz Peći” i zbirku priča “Levant nad Levantom”) “ozvučio” sam i predstavio i u zvučnom mediju. Naravno, reč i zvuk nisu i ne mogu biti u doslovnoj vezi, radi se ipak o potpuno suprotnim medijima izražavanja. Ipak, pokušao sam da uspostavim labavu korelaciju jedne ideje u različitim vrstama izražavanja. Ideja predstavljena u jednom mediju potpuno je koherentna samo sebi, i ne mora se poistovetiti sa načinom predstavljanja u drugom mediju. Mašta “slušaoca-čitaoca” može sintetizovati ove ideje u treću ideju, ali i ne mora. Ovaj prostor razumevanja je otvoren i predat na “upravljanje i razumevanje” - “čitaocu-slušaocu”.

Ono što čini konzistentnim ova moja dela jeste zvučni i istorijski prostor jednog podneblja. Ova dela mogu se dopunjavati, ali i ne moraju. Ipak, vidljiva je moja želja da svoj sveukupni rad objedinim jednim istorijsko-geografskim prostorom.

E: Da li su značajne razlike između Vaših radova „Istorija Vizantije I-III” i potonjeg perioda kada ste stvarali kao „South Quartet”, Duet „Levantines”…?

-Značajnijih razlika nema. Osnovnu ideju “orkestrirao” sam za različite ansamble. Članovi ansambala dodavali su i svoje ideje izražavanja i to je ono što ova ostvarenja razlikuje. Ipak, birao sam članove ovih ansambala znajući da će ih moje ideje zainteresovati i da će ih svojom imaginacijom dopuniti. Ovo i nije bilo teško, pratio sam dotadašnji rad pozvanih muzičara. U nekima sam naslutio mogućnost da se izraze u ovoj muzičkoj vrsti, iako su se do tada bavili isključivo narodnom ili džez muzikom. U par slučajeva, pri izboru postava za neke kompozicije, priznajem, pogrešio sam i nisam bio zadovoljan postignutim. Nije da su oni to loše ostvarili, ali mogli su i bolje.

Jedno od najboljih i najinteresantnih muzičkih iskustava doživio sam sa saksofonistom Milivojem Mićom Markovićem. Delile su nas godine, ali i više od toga: do tada pripadali smo stilovima koji kao da su bili divergentni, kao da su se isključivali. On je bio poznat kao predvodnik i zagovornik “ortodoksnih” džez muzičara, a ja kao neko koji je godinama izbegavao saradnju sa “be-bop” muzičarima. Putovali smo istim autobusom na Valjevski džez festival i pri povratku, jednostavno sam se usudio da mu ponudim saradnju u novoj grupi. Naravno, bio sam siguran da bi on svojom muzičkom širinom mogao da doprinese novoj postavi. Ali, mnogi moji prijatelji bili su zaprepaščeni ovom mojom namerom, smatrali su, vojnički rečeno, da su naše pojave na suprotnim stranama “muzičkih barikada”. Njegov pristanak, sadržan u samo jednoj reči - “Hoću!”, verujem da je zaprepastio i njegove “ortodoksne” džez poklonike. Snimili smo dva diska koja su ispunila sva moja očekivanja, a verujem i njegova. Jedan od naših nastupa, na džez festivalu u Segedinu, izazvao je i euforiju publike, koju ćemo obojica pamtiti. Mislim da smo se tada, na ovom koncertu, potpuno “našli”.

S druge strane, svima je poznata moja višedecenijska saradnja sa perkusionistom Veljkom Nikolićem (“Papa Nick”). Učestvovao je na skoro svim mojim snimanjima. “Levantines” su nastali kao plod naše klupske saradnje. On je, verovatno, jedini perkusionista – pevač - multiinstrumentalista, sa kojim mogu da na koncertima izvodim potpuno spontanu muziku u postavi dua. Tada nismo ni probali, nalazili smo se ili u klubu ili na koncertu. I nikad, ovo možda prepotentno i neskromno kažem, nismo bili dosadni i loši sebi i drugima.

E: Tokom 1990-ih, pokrenuli ste osnivanje sastava „Balkan Music Club”, sa sopranom vanrednih glasovnih mogućnosti, Katarinom Jovanović. Opišite nam sećanja vezana za ovaj sastav?

-Katarina Jovanović i pijanistkinja Tea Dimitrijević bili su studenti u mojoj klasi kamerne muzike na FMU. Došle su, skromno, ali i “vragolasto”, sa željom da u mojoj klasi izvode dela autora Šenberga i Veberna. Dela ovih autora skoro i da se nisu izvodila u Srbiji. Smatralo se da je dodekafonski sistem “nehuman” i da ne odgovara “slovenskoj duši”. Od nekoga su saznali da sam prvi u tadašnjoj Jugoslaviji na svom diplomskom ispitu izveo Vebernove “Varijacije” za klavir op. 27., kao i da izuzetno cenim dela Antona Veberna, pa i da sam u mladosti pripadao avangardnoj struji u jugoslovenskoj muzici. (Zanimljivo je da je i I. Stravinski sa najvećim divljenjem govorio o Vebernovom delu, iako je njegovo stilsko opredeljenje potpuno opozitno autorima tzv. Nove Bečke škole.)

Posle godinu dana u okviru klase oformili smo “Balkan Music Club”. Aranžirali smo probrane narodne pesme sa Balkana i ovaj program je predstavljan i na zvaničnim ispitima. Članovi komisija bili su u čudu! Nekako sam se izborio da se ovaj program verifikuje u okviru pravila FMU. Njihova izvođenja bila su presudna u ovoj borbi za izmenu programa studiranja kamerne muzike na FMU. A njihova izvođenja, ne preterujem, ostavljala su i stručnu i “običnu” publiku-bez daha! Kvalitet ovih izvođenja oslobodio je prostor i dolazećim grupama koje su započele izvođenja narodne muzike u vlastitim aranžmanima.

Obradovao sam se, zaista “kao dete”, kada sam ugledao njihov CD koji je izašao uz peti broj “Etnoumlja”. Nadam se da će se tako publika i čitaoci “Etnoumlja” uveriti da o kvalitetu ovog ansambla nisam izgovorio nijednu “praznu reč”. Ovaj CD je snimljen na njihovom koncertu u Etnografskom muzeju u Beogradu - 2. septembra 1999! Zar i vreme održavanja ovog koncerta ne dodaje ponešto antologijskoj vrednosti ovog diska? Većina članova grupe razišla se “svojim putevima”: neki žive na Zapadu i uspešni su, a većina je u Srbiji. Katarina Jovanović je postala jedan od najznačajnijih soprana u svetu i nastupa na svim svetskim operskim scenama. Prošle godine izvela je na festivalu “Tribina kompozitora” u Beogradu, pored novih dela naših i stranih autora, i moju solo pesmu, a vodi i svoju klasu na FMU. Tea Dimitrijević vodi klasu kamerne muzike na FMU i nastupa kao kamerni muzičar i na evropskoj sceni.

E: Peter Gabriel je mišljenja da je XX vek obeležio jazz, rock i pop dok XXI vek pripada „muzici sveta”. Koje je Vaše mišljenje po tom pitanju? U budućnosti, u kom pravcu je moguća dalja nadogradnja tradicionalne muzike i kakvu sve fuziju možemo da očekujemo? Da li je pri tom moguće da proizvodi ovih spojeva degradiraju tradicionalnu muziku?

-Fuzija koju je pomenuo Gabriel započela je sredinom 70-tih godina. “Muzika sveta” nije baš precizan pojam, obično se za “sve i svašta” otvaraju nove “stilske fijoke”. Gabriel je izuzetno značajan autor, njegov rad vezujem više za pop muziku nego za džez i rok. Već ovom odrednicom njegovo stvaralaštvo ograničeno je na komercijalne forme. A znamo, nadam se, komercijalne forme i jesu komercijalne jer se moraju prodavati u višemilionskim tiražima. Ova komercijalizacija i zaklanja one kojima je više stalo do svoje ideje, nego do novca.

Pre desetak godina sarađivao sam sa gudačkim kvartetom “Bellotti”. Ovaj poduhvat bio je vezan za milje uistinu klasičnih muzičara i mojih kompozicija koje su težile orkestraciji zvuka koji može biti prihvatljiv i klasičnoj publici. Na CD-u “Levantino” nisam odustao od improvizovane muzike. Pored mene, improvizovali su i neki članova kvarteta, zaista odlično, iako su vezani za samo klasičnu evropsku tradiciju. Ovaj poduhvat možda je najbliži pojmu “muzika sveta”. Tzv. “šira” publika nas je odlično primila, a to me je priznajem, i iznenadilo: koncerte smo održali i u nekim vrlo malim mestima Srbije, i u koncertnim beogradskim dvoranama, pa i na džez festivalu u Tirani. Stara istina da muzičari mogu da premoste političke i kulturne razlike, dokazana je i tada u Tirani. Nastupao sam čak tri puta u Tirani, najzaslužniji za to bio je moj albanski kolega kompozitor Fatos Querimi, profesor klarineta na muzičkoj akademiji u Tirani. Nekoliko puta smo sarađivali i u Tirani i u Beogradu, izvodili smo i naše kompozicije.

E: Krajem 2007. godine, učestvovali ste u zajedničkom projektu sa grupom Vrooom na „Jazzy Colours” festivalu koji se održava u Parizu. S obzirom da nisam bio u prilici da prisustvujem ovom koncertu, opišite nam kako je ovaj projekat koncipiran i kakva je njegova budućnost?

-Bio sam iznenađen njihovim pozivom, znao sam da se naša muzička usmerenja u mnogo čemu razlikuju. Ipak, već na prvoj probi shvatio sam njihovu težnju za simbiozom folklora i roka. “Vrooom” su vrlo sofisticirana grupa, predani svojoj ideji koja je bliska nečemu što se zaista može nazvati “progresivnim” ili “art” rokom. Posle dugotrajnih proba, uspeli smo da se vrlo precizno “nađemo”. Mojim studentima navodio sam njihovu disciplinu kao primernu, kao i njihovu odanost svojim idejama, koje nisu komercijalne i kao da nemaju nikakve veze sa ustaljenim mišljenjem da je rok jeftina zabava. Verujem da ćemo jednom nastaviti saradnju i snimiti zajednički album.

E: Da li u svom pedagoškom radu na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu nastojite da sopstvene improvizatorske veštine prenesete novim generacijama pijanista i čembalista?

-Još kao student zaposlio sam se kao pedagog i obrazovao generacije učenika i studenata od onih najmlađih do nastarijih. Pedagogija se uči iskustvom. Rad na času mora biti precizan, bez dosadnih “štreberskih poštapalica”, studentu se mora predočiti najbrži put do ideje dela. Improvizaciju predajem čembalistima, jer nastojim da kamerna barokna dela izvedu po harmonskim šiframa kojima su autori u to vreme i zapisivali deonice čembala u kamernim delima. Ove oznake, na neki način, mogu se porediti sa harmonskim “šiframa” koje koriste džez muzičari. Po ovim “šiframa” primereno je improvizovati, a i sami autori i izvođači iz ovog perioda su to i činili.

Studentima, obično već na drugom času, ako “prepoznam” njihovu sporost, kažem: “Zamislite da ja nisam profesor, već menadžer koji vas je iznenada angažovao da ovo delo za sedam dana izvedete javno! Za novac!” Mnogima će ova moja pedagoška opaska izgledati neumesno i opskurno, ali zar nisu svi najveći kompozitori radili po narudžbini? Ili ih je “zapošljavala” crkva “pod ugovorom”, kako bi se to danas reklo. S druge strane, muzičko tržište nikada nije bilo veće, ali i neumoljivije. Samo oni posvećeni, talentovani, ali i brzi, mogu biti “prodavci” na “svetskoj muzičkoj pijaci”.

E: Šta Vašu publiku i Vas u budućnosti očekuje na stvaralačkom putu kojim ste zajedno krenuli?

-O onome što trenutno radim-izbegavam da govorim. Razlog je možda banalan-zbog uroka! Uvek kada sam najavljivao novo delo, ono nije izvedeno ili ga nisam završio zbog raznih razloga. Ipak, citiraću Mirču, junaka moje priče “Kako je vojvoda Mirča ženio sina na Ohridskom jezeru”: - Sve naše dolazi po svoje - u redu i neredu, a, opet, u redu jednakom.

DISKOGRAFIJA MILOŠA PETROVIĆA:

elektroakustičarska muzika

-LP Studija 4, PGP RTB, 1977

klasična muzika

- LP Miloš Petrović - Six studies for two flutes and violin, Diskos
- LP Miloš Petrović, - Bah-Ramo, čembalski resital, PGP RTB, 1986
- 2LP „Beogradski barokni kvartet” – Barokne trio sonate, I-II, PGP RTB, 1985, 1987
- LP Miloš Petrović - Lei parla Italiano?, PGP RTB, 1987
- 2CD Miloš Petrović, Srpska muzika za čembalo I-II, SKC, 1996
- CD Barokne sonate za violinu i čembalo – kontinuo (Maja Jokanović – violina, M. Petrović – čembalo, Tešman Živanović, violončelo), PGP RTS, 1999

rock

- Singl Jakarta – Amerika / Put za Bajano, PGP RTB, 1983
- Singl Jakarta - Spiritus / Problem Singl, PGP RTB, 1984
- LP Jakarta - Maske za dvoje, PGP RTB, 1984
- LP Jakarta – Bomba u grudima, PGP RTB, 1986

jazz

- LP Jazzy – Jazzy, PGP RTB, 1982
- LP Jazzy - Wake up and jazzy!, PGP RTB, 1987

world music

- CD Miloš Petrović - Istorija Vizantije No. 1, Sorabia, Niš, 1991
- CD Miloš Petrović - Istorija Vizantije No. 2, Vertical Jazz, 1994
- CD Trio „Floridis - Petrović - Papa Nik” - Syrtis Mayor, Ano Kato, 1997
- Cass. Duo „Levantines” (M. Petrović i Papa Nik) - Mr. Sound 1998
- CD Marković - Petrović South Quartet - The Past Continuous, PGP RTS 1998
- CD Marković - Petrović South Quartet - Around Balkan Midnight, Vertical Jazz, 1999
- CD Miloš Petrović - Osamnaest ethno-jazz tema, izdanje autora, 1999
- CD Levantino, Miloš Petrović & Bellotti Quartet, PGP RTS, 2001
- CD Levant Music Live – „Rolling Sun” (Miloš Petrović, Papa Nik, Vladana Marković, Miša Blam), Vertical Jazz, 2000
- CD Miloš Petrović - kompilacija – uz časopis „Koraci”, sv. 6-7, Kragujevac, 2007

izdanja na kojima je učestvovao Miloš Petrović:

- CD Milimir Drašković, „Oktoih” (Vertical Jazz, 1996)
- CD Boki Milošević Sextet, „Balkanske impresije”, uživo iz Kolarca 1999. (PGP RTS, 2007)

kompilacije

- CD „Ring Ring 1996” (kompozicija „Megali Sirtis”), B92, 1997
- CD Miloš Petrović – kompilacija – uz časopis „Koraci”, sv. 6-7, Kragujevac, 2007
- CD Miloš Petrović – kompilacija – uz časopis „Etnoumlje” (reprint izdanje), dvobroj 9-10, Jagodina, 2009

korisni izvori za proučavanje života i dela Miloša Petrvića

- Intervju sa Milošem Petrovićem, Bilten 1 Treće međunarodne tribine kompozitora, Beograd, 1994
- Zoran Erić, „Onome ko leti ne trebaju krila (intervju sa Milošem Petrovićem)”, Novi zvuk, br. 13, 1999, str. 15-21.
- Časopis „Koraci”, sv.7-8, Kragujevac, 2007. – posvećen je stvaralaštvu Miloša Petrovića.
- Intervju sa Milošem Petrovićem, Magazin „Etnoumlje”, dvobroj 9-10, Jagodina, 2009
- Jelena Janković, „Istorija se (ponovo) nastavlja” (o sviti „Istorija Vizantije III”), Novi zvuk, br. 19, 2002, str. 67-70.
- Video zapis intervjua sa Milošem Petrovićem, 3. XI 2009, arhiva World music asocijacije Srbije.


Preuzmite kritičke tekstove u pdf o stvaralaštvu Miloša Petrovića, časopis „Koraci” sv. 7-8, 2007 >>

Povratak na sadržaj Etnoumlja #9-10 >>

Pregled svih brojeva Etnoumlja >>